Јединица за одвајање ваздуха је уређај за одвајање гаса који течност и фракционише ваздух, на крају га одваја на кисеоник, азот и друге корисне гасове. Позната је и као постројење за одвајање ваздуха. Његова минимална радна температура је 77К. У касном 19. веку, ваздух се још увек сматрао „трајним гасом“, али је касније откривено да је ваздух могао бити у течном стању на веома ниским температурама, а због различитих тачака кључања кисеоника и азота, кисеоник и азот су могли да се одвоје од течног ваздуха. Први комерцијални генератор кисеоника произведен је 1903. године, у почетку се користио само за гасно заваривање и сечење метала. Индустрији азотних ђубрива је био потребан азот, тако да су генератори кисеоника развијени да производе и кисеоник и азот истовремено, и преименовани су у јединице за одвајање ваздуха.
Јединице за одвајање ваздуха развиле су се у велике-системе, укључујући савремена научна и технолошка достигнућа као што су турбински компресори, турбински експандери, плочасти{1}}размењивачи топлоте, микрорачунари и адсорбери молекуларног сита. Ова побољшања су довела до континуираног усавршавања и побољшања опреме за одвајање ваздуха. Притисак ваздуха у опреми се смањио са високог притиска (20 МПа) на ниски притисак (мање од 1 МПа), а потрошња енергије по јединици производа такође је постепено опадала (са 1,5 на 0,6 киловат-часова по кубном метру кисеоника). Савремене јединице за одвајање ваздуха могу да производе гасовите или течне производе различитих капацитета и чистоће, а такође могу да производе кисеоник и азот ултра{10}}високе чистоће. Јединице за одвајање ваздуха такође могу да подешавају количину производа по потреби корисника, путем компјутерске контроле, постижући економично коришћење кисеоника.
